Preuzeto iz knjige Priprema organski gajenih namirnica.
U svim našim krajevima je veoma rasprostranjeno ovo vrežasto povrće. Postoje vrste različitih svojstava i naziva, kao i načina upotrebe i pripreme. Pradomovina tikava je Meksiko. Bez obzira na klimatske razlike između evropskog i američkog kontinenta, brzo se odomaćila u Evropi. Plodove možemo brati već krajem maja pa sve do prvih jesenjih mrazeva.
Energetska vrednost tikve je mala, ali je zato sadržaj minerala i vitamina znatan. Najviše ima kalijuma, zatim fosfora, kalcijuma, gvožđa i znatne količine mangana. Od vitamina najviše ima karotina, zatim vitamina C, vitamina B kompleksa i vitamin E. Kako je, zahvaljujuci svom sastavu, lako probavljiva, tikva je idealno jelo za osobe osetljivog ili bolesnog želuca i creva. Deluje umirujuće, a ujedno reguliše varenje. Naročito se preporučuje osobama „ugrožene“ linije – spremljena kao varivo, sama ili u kombinaciji s drugim povrćem, vredno je i kalorijski „bezopasno“ jelo.
Bundeva se jede kuvana ili pečena, a sirova se dodaje kao nadev u savijače, pite, gibanice itd. i peče se zajedno s testom. Za jelo je bundeva najbolja kad dozri, dok se tikva žute kore može jesti samo dok je mlada, nedozrela i bledozelene boje mesa.
Tikva je izvrstan diuretik, pa se preporučuje osobama s reumatskim tegobama, gihtom, upalom mokraćnih puteva, upalom bubrega i žuči. Efikasna je za smanjivanje holesterola u krvi, a bundevino ulje deluje povoljno protiv razvijanja arteroskleroze. Delotvorna je protiv opstipacije, olakšava tegobe kod upale debelog creva, a bundevine semenke imaju neuporedivo veću hranljivu vrednost od mesnatog jestivog dela.
